Zagreb je osamnaest uzastopnih dana bio bez sunca. Posivio, nije ustajao iz kreveta. Zabradatio, nije se brijao. Plakao, zaboravio kako se smije. Hladio nas, nije nam dao da mu priđemo i popričamo s njim o toj njegovoj depresiji. Osamnaest dana igrao se malog djeteta koje je na svaki ponuđeni puding od čokolade mrko mahalo glavom lijevo-desno i govorilo samo „Neću!“. Imam osjećaj da mu nisam pomagala kad bih mu rekla „Pa vidiš kako Mostar, što i ti ne možeš tako?“ Još je on bolji roditelj meni, nego što sam ja njemu.
Sedamdeset i šest dana ja sam bila bez društva svaku noć kad legnem u krevet. Otvorila bih usta, al nisam imala šta reći jer sama sa sobom pričam u sebi, bez glasa. Premalo sam dana provela nenašminkana. Uvijek sam imala vremena probuditi se ranije i istrčati iz tog velikog prostranstva praznine pune mene da nacrtam lice za ljude. Sedamdeset i šest dana igrala sam se obaveza i punih rokovnika da bih što manje vremena provodila spavajući. Voljela sam se s jutrima, mazila se s noćima.
Jutros sam se probudila, a Zagreb me već čekao za stolom. Napravio je kavu, počešljao se i namirisao. Iznenadila sam se, pitala sam ga šta mu se dogodilo. Nije vjerojatno da će u sredini prosinca biti najviše raspoložen. Rekao je da pravi prijatelji dijele sreću i da je dosta bilo njegovog mrgođenja. Danas je moj dan, a najmanje što on može jest pružiti mi sunčanu hladnoću.
Jutros sam se probudila i ne znam šta prvo da radim. Da lakiram nokte, pijem kavu, zatežem kauč po petstoti put, biram šta ću obući, planiram kad ću krenuti. Imala sam samo sedamdeset i šest dana da uvježbam pa nisam stigla! Stavila sam sve na čekanje.
Uvijek će mi ovi odlasci na aerodrom mirisati na sreću. Sve prestaje biti važno što ostaje iza njih. Samo naslanjanje ruke na ono staklo na Plesu i cupkanje dok on ne izađe s druge strane. A uvijek izađe zadnji, tako to mora, da se moja nestrpljivost iživi do kraja. Ne postoje imena gradova i brojevi kilometara. Sve je nebitno.
Samo kad pomislim da večeras čaša s vinom neće stajati sama na mom prozoru koji je improvizirani stol u stanu koji je improvizirani dom, da ću pred spavanje znati da ujutro ne moram ništa osim ostati tu gdje jesam, naježi mi se kosa od radosti.
Ajde više.
Add comment
Comments