Kako grlato moja tišina vrišti

Ne pada mi teško kad ujutro perem zube, a kaladont mi nije cijeđen iz sredine. Ne smeta mi nimalo što ne moram spuštati dasku od wc šolje svaki put kad mi se krmeljavoj i tek probuđenoj piški. Ne poremeti mi dan kad ne zapnem o tvoje tene i kad je pepeljara nekorištena na sušilu za suđe. Nije mi teško što me ne požuruješ dok se obuvam pred polazak.

Na jedan set viljuške i noža, pored jednog tanjura i uz jednu čašu lako se navikavam. Lakše i preskačem ručkove, jer su tako samotni i u jedno. Brže žvačem i nema veze, nije mi problem, jer s tobom ne pričam, ne raspravljamo o utopijskim idejama u koje, samo da te provociram, ne vjerujem. Ne uništava mi dan što mi ne klepiš najslađi dio čizkejka iz tanjura.

Ne nedostaje mi da se posvađamo oko serije. Ne pada mi teško što ne čekam red za tuširanje pred spavanje. Na dupli jastuk i samo svoju deku lako se navikavam.

Ali nikad mi neće biti potpuno jasno kako krevet, kad te nema, postane hladno, burovito polje. Kako mi, kad odeš, uz leđa pred san uvijek prođu trnci, bez obzira na to koliko se ljeto trudilo da te zamijeni.

Na to da te kilometri imaju umjesto mene lako se navikavam. Ali na to koliko grlato moja tišina vrišti kad je nedostajanje provocira, čini mi se, nikad.