Budžet je za poklone tog Božića bio maksimalno sto maraka. Jedna stvar koju baš jako volim kod sebe je to što stvarno volim birati i poklanjati. Ustvari, volim se oko toga zadati. Smišljati što je to nekad spomenuo da bi volio imati i onda smišljati načine kako to ostvariti.
Aparat za espresso kavu bio je stara ideja i skoro sam od nje bila odustala jer nisam mislila da ikakav aparat koji nešto valja može biti u našem tadašnjem budžetu. Ali svemir se još jednom posložio i slučajnosti koje ne postoje poklopile su se i ja sam nov, kvalitetan aparat dobila po cijeni polovnog - za sto maraka. To mi je bilo jedno od najdražih božićnih jutara, miris espresso kave i njegova nasmijana faca koja mi govori da sam s poklonom pogodila bili su mi zapravo poklon sami po sebi.
Pitala sam ga jednom zašto je espresso toliko poseban, zašto obična, turska kava nije dostojna zamjena. Rekao je da je previše slaba, da ga uopće ne probudi i da mu čak nije ni toliki merak popiti je. Ponekad će radije provesti jutro bez kave, ako već ne može popiti espresso.
Čega nema bez toga se može, a nama je kapsula za aparat nestalo usred karantene. Zapravo su se kapsule za naš aparat potpuno prestale proizvoditi. Oko mjesec dana proveo je skoro potpuno bez kave.
A onda se opet sve posložilo i preko nekoliko poziva i nekoliko ljudi kojima za nas ništa nije mrsko, aparat je zamijenjen potpuno novim.
Čega nema, bez toga se može. Ali ponekad postoji način da ne mora. Danas, kad smo usput stali po kavu, osjetila sam čudnu malu sreću što kod kuće imamo nešto što doprinosi tomu da mu je jutarnji merak jači i da ga ljepše probudi.
Bio to espresso ili bila to ja, kad je kava iz našeg aparata, nekako znam da je pomalo od oboje.
Merak je to vrijedan sto tisuća milijuna maraka.
Add comment
Comments