Uvijek sam ih upoznavala u rajama. Zvala ih nadimkom koji su sto posto imali, ako su imali i raju. Zvala ih kako su ih zvali svi drugi. Znaš kako to ide. Uzmeš prezime, skratiš i zoveš ga. Uzmeš ime, malo skratiš i zoveš ga. Uzmeš broj. I ne zoveš ga. Srećeš ga.
Uvijek sam ih sretala u prolazima. On pođe u kladionicu, a ja na kavu. Jer kad imaš šesnaest, kladionice i kave su najkul na svijetu. Pa stanemo malo. Ne znam gdje bih s rukama pa ih stavim u džep od jakne, a on svoju pruži da se pozdravimo. Pa ja pođem svoju izvaditi iz džepa, ali mi narukvica zapne za rupu u džepu i onda se malo smijemo. Pita me šta ima, nema ništa, šta ima kod njega, pitam ja.
„Ma evo, bezze, malo izaš'o, šta ću i u kući.“
„Ma ja, normala.“
I produži tako, nasmije se polovično, ja slegnem ramenima i mahnem, a kad ode, tu ruku iz mahanja pošaljem da me opali po vlastitom čelu i mislim kako je moguće da budem toliko glupasta u tako malo vremena. Na kavi pričam o svakodnevnim nebitnim pojavama i svakonoćnim zadimljenim izlascima. Konac od puknutog džepa iz jakne skidam s narukvice ispod stola i promiješam kavu s previše šećera. Sasvim usputno spomenem da sam ga srela. Jako se trudim da taj spomen izgleda iznimno opušteno pa mi i uspijeva. Zovem ga nadimkom i ostali kimaju glavom. Normala.
Dolazim kući i osjetim miris njegovog parfema na zglobu ruke koju sam mu pružila. Otvaram fejs i on izbacuje neke njegove slike. Kako zna? Gledam u tag na toj slici i probam povezati njegovo ime s pojavom. Ne prezime, ne nadimak, nego baš ime. Čudno je.
Večeras sam se bavila svojim fiktivnim životom. I pravo da ti kažem, ne znam kako da te nazovem. Kao tinejdžerica koja se s momcima koji su joj se sviđali rukovala i to nazivala glavnim događajem dana, pisala sam dnevnike. Uvijek sam ih nazivala pravim imenima.
Dnevnike više ne vodim, bar ne takve vrste, ali večeras sam pisala i brisala nekoliko puta tvoje ime po papirima svog fiktivnog života. Nije isto, ne može biti, kad te spomenem kao nadimak iz raje i kad te oslovim imenom. Kad te oslovim imenom, to je znak da ima nešto što sam našla u tebi, a što nadimak ne pokriva.
Svaka žena će potvrditi. Upoznaš ih u rajama, sretneš u prolazima, spomeneš na kavama i pročitaš u imenu. Svaka žena će potvrditi, ma gdje se nalazila, koliko god godina imala i kojim god jezikom govorila – sve je drukčije kad vas počnemo zvati vašim pravim imenima. Pa sad vi vidite.
Add comment
Comments