Ništa posebno

Ništa posebno nema u tome kad se nasmiješ cijelim srcem, a ja znam zašto. To je tako jednostavno i obično, kad mi u prolazu kažeš da ti je dobro. U tim zidovima na kojima ostavljamo otiske uzdaha biraš svoju ladicu i stranu kreveta, a ja slažem svoje haljine pored tvojih košulja i to je normalno. Zaboravljaš gdje si ostavio šarafe i za mnom čistiš ulje sa šporeta. Sasvim normalno. To je sasvim normalno.

Ništa posebno nema u tome kad izvališ neku glupu foru, ne znajući hoće li mi biti smiješna, ali ja se nasmijem iskreno i djetinjasto, pa onda skupa šutimo. Ni u tome što me čekaš dok kupujem farmerice i pitaš poslije jesu li one glupe poderane ili normalne. Prebacuješ stanicu na radiju kad naiđemo na pjesmu koja me živcira i moliš me da ne spavam do Makarske. Obećavam da neću iako mi glava pada od umora. Sasvim normalno. To je sasvim normalno.

Postoje dani kad mi se ne izlazi iz stana, iz pidžame i gumice za kosu. Kad mi se u glavi kreira poezija koja zvuči užasno jer je sretna. Kad mi se razgrću tvoje majice na naš štrik i kad mi srce zaigra na miris omekšivača koji će probuditi ovu mladost za dvadeset godina, kad ga nakon pauze opet počnu proizvoditi u nekom retro izdanju. Sad su ti dani. Naši dani. U kojima te poželim zadavit kad me ne doživljavaš i zakovat ispod plahte kad me predoživljavaš. U kojima je čaša vina na plaži samo jedno obično poslijepodne, a buđenje udvoje default program u našim sustavima.

I sad kad počinje jesen, sumorna kad prijeti iza ugla kišnim i hladnim vjetrom, s tobom mi uopće ne izgleda tako strašno.

Ništa posebno, kažem. Ništa posebno...