“Budi dobra, mama, nemoj ustajati,” rekao mi je čiko koji čuva vlakić Ćiru kad sam ga upitala možemo li Z. i ja zajedno. Vidjela sam da se vlakić vratio u grad i odmah sam poželjela odvesti ga tamo. Iako znam da je premalen i da se možda neće sjećati te svoje vožnje, nekako sam sebično htjela da se ona dogodi u ovom periodu kad upija stvari brzo, odmah danas, kad se vlakić opet vratio u grad.
Od lunaparka volim jedino one životne. Od vrtuljaka one emocionalne, vlakovi smrti neće me dočekati u svojim krilima nikada. Adrenalin je moj najdraži stranac i ne volim ga sretati niti mu se približavati. Druga kutija gena iz koje je nastao Z. sušta je suprotnost i čisto me zanima kako će se to ispreplesti. Htjela sam da odmah proba vlakić, malo zbog toga, malo zbog nekih drugih razloga.
Dugo mi nije bilo jasno što točno djeca vide u vlakiću Ćiri. Ta ide ukrug, ima jedan tunelić i to je to. A vječito je pun, u njemu se djeca cirliču, mašu mamama i tatama koji ih snimaju, upoznaju nove prijatelje. Vlakić Ćiro gradska je špica za malu raju svakog ljeta.
Z. je najviše uživao u tuneliću kad mu je vjetar razbarušivao kosu. Cirlikao se u svakom krugu. Toliko se nadam da će mu ovo ostati kao jedno od prvih čistih sjećanja iz djetinjstva. Neke stvari trebaju pompozni kič da bi na sebe kratkoročno privukle pažnju. A neke samo trebaju iskrenu i čistu energiju i dovoljan je kratki krug tračnica i jedan tunelić.
Kažu da mala raja osjeti ono iskonsko, na što smo mi odrasli naslagali previše života da bi do nas dopiralo. Oni prepoznaju zločestoću, ali i dobrotu puno brže nego mi. I ne radi im se toliko o adrenalinu i strahu, koliko o tome da ostaju tamo gdje im je lijepo.
A s vlakićem Ćirom im je lijepo. Jer je vlakić Ćiro napravljen samo i jedino zbog njihovih cirlika, mahanja ručicama i upoznavanja s novim prijateljima.
Zato se on ni ne zove vlakić Ćiro, nego Vlakić Ćiro i mala raja. U tome je potpuno i suštinski njihova predivna priča.
Add comment
Comments